Priroda oduvek obezbeđuje i omogućava egzistenciju čovečanstva. Pruža mu životnu sredinu, hranu, lekove, energiju i ostvarivanje ostalih, kako svakodnevnih, tako i posebnih potreba. Sa proširivanjem saznanja o životu biljaka, njihovoj korisnosti i praktičnih iskustava njihove upotrebe, povezanost čoveka sa biljkama se neprestano produbljuje. Čovek je postepeno naučio da gaji mnoge vrste biljaka i da povećava njihov privredni prinos i kvalitet proizvoda.Tradiconalna saznanja i iskustva u gajenju i korišćenju biljnih vrsta, do kojih su došle razne civilizacije, osvojena su i prenose se sa pokolenja na pokolenje. Sa narastanjem i proširivanjem saznanja o biologiji i agronomiji biljaka rađala se i seljačka mudrost, koja se u moderno doba prenosi, po pravilu, novom terminologijom.


Zahvaljujući unikatnoj i jedinstvenoj raznovrsnosti i raznolikosti živih formi biljaka, životinja i mikroorganizama, kao i u okviru samih vrsta, koje su priroda i njene zakonitosti formirale hiljadama godinama, snalažljivi odgajivači su počeli brižljivo da odabiraju zanimljive jedinke i populacije sa specifičnim znakovima i osobinama prirodnih i domestikovanih populacija, te postepeno razmnožavali i širili raznolike sorte za raznoliku praktičnu primenu na poljima, u baštama, voćnjacima i okućnicama. U svakoj naseljenoj oblasti na našoj planeti se postepeno širilo namensko gajenje prvih kultivisanih biljnih vrsta i tako su se pojavile prve selektirane lokalne sorte sa specifičnim lokalnim nazivima. U njima se ogledala specifičnost njihovih osobina i karakteristika oblika, veličine, ukuse, boje plodova i semena, kao i svrsishodnost njihove praktične primene.


Raznolikost u kombinaciji karakteristika i osobina lokalnih sorti, koje su često spajane sa imenima njihovih istrajnih odgajivača i pronalazača, preplitala se u brojnim lokalnim nazivima. U ovom simbiotskom odnosu čoveka sa prirodom istovremeno se stvarala i raznolikost, čarolija vredna divljenja i lepota, ne samo na poljima, u voćnjacima, baštama, nego i u odgajivačkim i prerađivačkim tehnologijama, kao i u jednostavnim,a ipak bogatim jelima i pićima, koje su spremale brižne i žuljevite ruke ratara, naših pradedova, dedova i veštih domaćica. Tako postepeno osvajana saznanja i sticana iskustva nasleđivana su sa generacije na generaciju, a od domestikovanih vrsta biljaka i životinja, stvarala se kultura života čoveka, a samim tim i prirodno bogatstvo i kulturna baština u svakoj zemlji. Mi iz nje neprekidno crpimo i zahvaljujući njoj trajemo, iako toga nismo uvek svesni.


U poslenjim godinama se, pak, situacija značajno promenila. Moderan čovek dokazuje svoju moć nad prirodom. Postepeno i vešto rešava sve probleme na svoj novi način, i to uglavnom na naučnoj osnovi. Produktivne mašine su zamenile zamoran rad ratara, izuzetnu raznolikost lokalnih sorti zamenile su „očešljane“ table monokultura sa produktivnim sortama, koje obezbeđuju visoku produktivnost i probitačnu ekonomiju. Širenje bolesti, štetočina i korova suzbija se primenom originalnih i u prirodi teško razgradivih hemijskih jedinjenja, čiji pronalazak je misleći čovek počeo da smatra za svoje nedodirljivo duhovno dobro. Širenje obrađenih poljoprivrednih površina i njihova intenzivna kultivacija sa visokim ekonomskim efektom dokazano je doprinela blagostanju čovečanstva. Ali, istovremeno je takođe dovela i do ozbiljnog narušavanja naše životne sredine, u vidu ograničavanja prostora za prirodni razvoj slobodno rastućih biljnih vrsta i životinja, i ugrožavanja pristupa osnovnim prirodnim resursima.



Trka za visokom produktivnošću biljnih proizvoda se, nažalost, pretvorila u neku vrstu preobilne hiperprodukcije. Gorde i nepregledne table polja koja se talasaju bogatom letinom istovremeno počinju i da osiromašuju. Zato se nejednom dešava da poljoprivrednik ne zna šta će sa letinom i njegov uložen trud i rad je često podcenjen, a istovremeno veliki deo stanovništva na svetu živi u neopisivoj bedi i gladi, i cena hleba i ostalih osnovnih namirnica svakodnevno raste. Mnogi dezorjentisani poljoprivrednici počinju da napuštaju svoja polja i zemlju koja je desetinama godina natapana znojem teškog rada predaka, ostavljajući je na milost i nemilost prirodi. Tako, polako ali sigurno, gube, iako to sebi nikako neće da priznaju. Pojedinci još uvek traže spas u novim biološkim tehnologijama koje se označavaju kao GMO, uprkos činjenici što ne mogu ni da pretpostave moguće negativne efekte i zato ih previđaju.


Čovečanstvo istovremeno počinje i da se budi. Skoro svega imamo dosta, a ipak gubimo bogatstvo. Gubimo najvrednije bogatstvo, koje su mudri naučnici nazvali novim imenom – biodiverzitet.


Biodiverzitet u suštini predstavlja raznolikost, različitost živih organizama: biljnih vrsta, životinja, mikroorganizama; ali i ekosistema, a za sve vrste predstavlja osnov Života naše planete. To je najunikatnija osobina prirode, koju je, s’obzirom na njenu dalju egzistenciju, nažalost, čovečanstvo najmanje upoznalo i istovremeno je još uvek nedovoljno vrednuje. Biodivezitet je osnov razvoja svih, kako materijalnih, tako i duhovnih aktivnosti ljudskog društva i osnovna jedinica održivog razvoja. Uprkos tome, navedeno bogatstvo čovečanstvo nedovoljno poštuje.


Moderan čovek već počinje da shvata da nepovratnim gubljenjem elemenata biodiveziteta počinje polako da gubi i svoju egzistenciju. Zato su 1992 UN pompezno izglasale međunarodni „Dogovor o biološkom diverzitetu“. U prevodu na običan jezik to predstavlja međunarodni zakon o očuvanju života na našoj planeti. Ovaj zakon su zvanično ratifikovale sve zemlje sveta, ali na tome se i završilo. Svi dobro plaćeni političari se prilikom izglasavanja često besmislenih zakona pretvaraju da shvataju problematiku biodiverziteta. Vlade donose formalne mere za kontrolu i očuvanje biodiverziteta, ali bez izdvajanja finansijskih sredstava za njihovu realizaciju. U svakoj zemlji se pojedine lokacije proglašavaju za zaštićena područja, dok istovremeno mnogi svesni građani i institucije tim područjem raspolažu po svom nahođenju. U mnogim zemljama se genetski resursi biljaka čuvaju samo formalno. Udžbenici, koje profesori nude studentima, su krcati mudrim tekstovima o značaju biodiverziteta. Neprofitne organizacije svake godine donose nove programe, koji čak ni ne dotiču javno mnjenje. Poljoprivredna javnost traži novi trend tj. ekologizaciju proizvodnje hrane. Uprkos ovim i drugim naporima stanje Biodiverziteta na našoj planeti se neprestano pogoršava. Ovakav zaključak je, nažalost, usvojila i komisija UN pri proceni situacije u zaštiti biodiverziteta, posle 18 godina od postizanja
„Dogovora o biološkom diverzitetu“.


Zbog svega toga su UN 2010. godinu proglasile godinom Biodiverziteta, sa veoma jednostavnim, a istovremeno veoma adekvatnim motom: „Biodiverzitet je život. Biodiverzitet je naš život“. I to nije slučajno. Egzistencija više od 23% vrsta na planeti zemlji je u stanju ugroženosti i postepenog odumiranja. Više od 770 životinjskih vrsta je pred istrebljenjem, od čega 217 vrsta ptica, 131 vrsta sisara, 15 vrsta gmizavaca i 408 vrsta vodozemaca. U biljnom carstvu ugroženo je više od 74% vrsta viših biljaka. U današnje vreme ugroženo je i 21% rasa domaćih životinja. Situacija je složena u svim zeljama sveta. Zato navedena svetska inicijativa predstavlja samo još jedan apel na vlade zemalja, međunarodne i državne organizacije i stanovnike ove planete da poštuju značaj i nezamenljivost biodiverziteta za život na Zemlji. To je alarm svetskoj javnosti da mobilizuje svoje snage i primeni mere za smanjenje uticaja civilizacijskih faktora na rapidno povećanje ugroženosti i nestanka stotina živih vrsta.














Među značajne civilizacijske faktore, koji negativno utiču na planetarne promene, pa samim tim i na stanje u biodiverzitetu, spadaju:


1. Rastući broj stanovnika na planeti – trenutno na planeti živi skoro 7 milijardi stanovnika; svakodnevni priraštaj iznosi oko 180 000 ljudi; pretpostavlja se da će nas do 2030 godine biti 8 milijardi (statistika FAO);

2. Izvori slatke vode – čovečanstvo već koristi više od polovine dostupne slatke vode; dostupne rezerve slatke vode se smanjuju; pri ovakvom trendu se može desiti da 2025 više od 1,8 milijardi ljudi živi sa apsolutnim nedostatkom vode;

3. Površina kopna – čovečanstvo već koristi skoro polovinu površine kopna za svoje namene; 28 miliona km2 (22% kopna bez leda) se koristi kao pašnjaci, a na 15 miliona km2 (12%) se gaje samo žitarice;

4. Degradiranje zemljišta – u mnogim zemljama Afrike, ali i na drugim kontinentima, zemljište je degradirano u tolikoj meri da to ugrožava ekonomski razvoj celih država;

5. Potrošnja energije – u XX veku potrošnja energije se povećala više nego 16 puta, što je značilo emitovanje u atmosferu 160 miliona tona oksida sumpora – što predstavlja dvostruko veću količinu od prirodno emitovanih štetnih materija;

6. Korišćenje azota – korišćenjem veštačkih đubriva postiže se da je količina azota u zemljištu dostigla veći obim od onog koji se nalazi u svim prirodnim zemaljskim ekosistemima; prirodni ekosistemi gube sposobnost da ga apsorbuju;

7. Razvoj poljoprivrede – poljoprivreda je nastala negde pre 9 000 godina u plodnim oblastima Mesopotamije i u tom periodu je obezbeđivala prehranu za 3 milona stanovnika; ove godine se od poljoprivrede očekuje prehrana za 7 milijardi stanovnika;

8. Globalna primarna fotosinteza – poljoprivredna javnost raspolaže sa 40% proizvoda fotosinteze za obezbeđivanje proizvodnje hrane i sirovina za industriju;

9. Mera i brzina globalnog otopljavanja – značajno utiče na adaptaciju ljudi, biljaka, životinja i ekosistema na nove životne uslove;

10. Radijacija sredine – 79% radijacije kojoj je čovečanstvo izloženo potiče iz prirodnih izvora, 19% iz medicinskih aplikacija, a preostalih 2% iz testiranja nuklearnog oružja i atomskih elektrana (WILD, 1993).

11. Svetska godišnja produkcija toksičnih hemikalija emitovanih u sredinu iznosi oko 10 miliona tona; u Kini se u periodu 2003–2005. proizvelo 4 458 tona DDT-ja, a njegova proizvodnja se nastavlja;

12. Kisele kiše – nastaju reakcijom oksida azota NOx i oksida sumpora SO2 i SO3 sa vodom u obliku vodene pare. Ugrožavaju mikroorganizme u zemljištu i vodi, biljkama oštećuju korenje i lišće, negativno utiču na građevine, štete zemljištu, ubijaju ribe u jezerima, stvaraju disajne probleme;

13. Prosečna globalna temperatura se u XX veku povećala za 0,74ºC, a do kraja XXI veka se očekuje povećanje od 1,8 do 4ºC;

14. Više od 2 miliona ljudi godišnje umire kao posledica zagađene atmosfere;

15. Brojnost i rasprostranjenost većine vrsta se smanjuje. Više od 16 000 vrsta je pred izumiranjem.

16. Nestanak šuma – godišnje se poseče više od 146 000 km2 šuma, što je tri puta veća površina od površine Slovačke.


Zbog svega navedenog je argumentovano i ispravno očekivati, da će mnoga agroprehrambena preduzeća pokazati interes i iznalaziti puteve za uvođenje ekološke poljoprivrede, čija osnovna strategija nije jednostavna. Naprotiv, obezbediti proizvodnju bio proizvoda u zdravoj sredini, na zdravom zemljištu, sa zdravim biljkama je veoma složeno, ali ne i nemoguće. U svakom slučaju ovaj trend je istovremeno i jedan od puteva za očuvanje biodiverziteta.



Jan Brindza – Olga Grigorieva
Slovački poljoprivredni univerzitet u Njitri, Slovačka
Narodna Botanička bašta M.M.Griška pri Narodnoj akademiji nauka Ukrajine, Kijev